Mujo Ahmetović zarađuje 'krvavi dinar'. I živi svakoga dana u neizvjesnosti, čekajući da ga susjedi ili sugrađani pozovu da uradi posao čišćenja ili nečega srodnoga za njih. Zatekli smo ga dok je čistio trimerom jedan mostarski kvart. To, kaže, čini kako bi zaradio novac kojim podiže dijete. Svaku marku u životu je pošteno zaradio i nikada nije zapomagao ili kako Mostarci kažu – kukao. 

- Bavim se svim i svačim, kaže na početku, pa dodaje: 'Pomalo radim. Imam trimer. Doniran je. Kosim, kopam... Svašta radim. Moraš prehraniti obitelj. Imam malu bebu, a nemam primanja. Ako netko nešto dogovori tu sam. Nešto se plati... Ove sezone sam uglavnom radio košenje. Prošle sam radio sve i svašta. Čistio sam smeće'.

Nekada se i ne naplati

Često se suočavao i s problemom da ne bude nagrađen za posao koji je uradio, ali ni tada ovaj skromni čovjek nije jadikovao.

- Ako netko ne plati, idem dalje. Glavu gore – bit će sutra... Nudim svoje usluge susjedima... Upitam da li im treba nešto pokositi. Ako vidim da ljudi nemaju onda besplatno pokosim. To je nekoliko maraka goriva, a oni su sigurniji i okolina im je ljepša. Znaju svi koliko sam odavde odnio smeća. Moraš biti savjestan za svoj grad. Svatko mora čistiti ispred svojih vrata da bi svima bilo ljepše i bolje. Korona je sve malo uplašila. Za sve treba preventive i naravno treba držati do sebe. Netko govori da korone ima ili nema, ja je se osobno ne plašim, ali se higijena svejedno mora održavati, naveo je.

Danas, ističe, ima mnogo zahtjeva za košenjem u Gradu. U vremenu kada Mostar ima pet komunalnih poduzeća, čisti ga Mujo. I to ponekad i besplatno.

- Trava ove godine nije velika. Meni bi odgovaralo da je veća i da je bilo više padalina. Bilo je nešto oko Mostara, međutim nemam prijevoz i teže je tamo doći. Mora se nekako živjeti, navodi dalje.

Jako ga žalosti što je Mostar danas prljav grad, bez obzira što mu to donosi zaradu.

- Svaka zgrada, koliko sam upoznat, plaća javne površine i zelenilo. Ovdje se i u sklopu registracije vozila izdvaja novac za te namjene, pa onda kada vjetar jače puhne i pukne šoferšajba, vlasnik ipak mora sve iz svog džepa snositi. Sve plaćamo iz svojih džepova. Daleko smo mi od Europe, kaže Ahmetović.

Mladi bez perspektive

Na pitanje kako uspijeva nadmašiti komunalce koji su uposleni u pet poduzeća, Mujo nudi jednostavan odgovor.

- Nemaju oni dovoljno ljudi. Dosta ih je otišlo vani. Ovdje ako netko ima 500 ili 600 maraka plaću teško živi, jer mora prije svega platiti sve režije. Ništa ne ostaje, pa se ide grlom u jagode. Ljudi se puste kao 'tikva niz vodu', pa što bude... Svakome skidam kapu tko voli državu. Ja sam se kao mlad borio u ratu. Tada sam i ranjen, govori Ahmetović.

U Gradu je danas dosta mladih koji nisu zainteresirani da poduzmu ozbiljne korake za bolji život. 

- Dosta je ruku na srce omladine koja je voljna i pomoći. Grad im mora nekako vratiti. Znate kako kažu – što baciš uz vodu, doći će niz vodu. Omladinu se mora osvijestiti da ne budu u polusnu. Da vide perspektivu. Svatko ima svoje obveze. Sat vremena da svatko posveti općem dobru bili bismo bolji od Švicarske. Kod nas se svatko bori za svoj groš, smatra.

Dosad nikada nije izašao na izbore.

- Mi smo bespomoćni, pa i onda kada imamo olovku za glasovanje. Nisam dosad glasovao jer smatram da to ništa ne znači ili da to ništa promijeniti neće. Samo bih gubio vrijeme. Ovako ću kući donijeti 20 maraka, a tamo bih u redu izgubio dva sata, iskren je na kraju Mujo Ahmetović. H. Ž.