Bèba je ušla u mostarsko pozorište u svojoj 18. godini, da ga nikad ne bi napustila… napustilo je ono nju, kada je ratom prekinulo s radom.
Često smo se pitali šta znači odšaputati toliko tekstova, sarađivati s desetinama reditelja i stotinama glumaca, od početnika do velikana, živeti njihove muke, strasti, ljubavi, brige, snove, razočarenja, uspehe i čabrove, a svoje najčešće prećutkivati… Oh, koliko toga kod drugih osetiti i razumeti a sebe oćutati!
Jer veliki sufler, a ona je to bila, radi “na čekalicu”… Ne žvanjka non-stop: oseti kad treba došapnuti a kad pustiti glumca da se pomuči. Često nam se činilo da bolje od nas zna zašto nam nešto ne ide kao što nas je navikla da se, i više od nas, raduje kad “krene”. I, što je još važnije, da oseti, i pre nas, kad se ukaže pravac na neutabanom i nepoznatom putu. A volela je, što je u pozorištu najprivlačnije, najopasnije i najbolnije, rizik: ono “novo” (bar što nam se takvim čini), neočekivano, “suludo”. Umela je da došapne i glumcu i reditelju i dekorateru i rekviziteru, i električaru i inspicijentu podstrek, čarobnu reč poverenja. Bèba je bila korepetitor naših lutanja.

Koliko strasti i radosti a toliko diskrecije! Nevidljiva i nečujna za gledaoce, pokušavala je da bude saputnik iz senke onima koje je smatrala stvaraocima. A nama se činilo da je i ona jedan od važnijih! Jer i kad je ćutala i bila kobajagi odsutna, ona nas je pratila, brisala sebe a u letu hvatala tačno onaj oset koji glumca, ili reditelja, vodi neznano kud… I imala osećaj, u pozorištu toliko redak, da progovori u pravom trenutku i na pravi način… kad zatreba…
Bèba nije živela u pozorištu već pozorištem… njime disala, svom svojom privrženošću i strašću… I radošću! Oh, kako je volela i umela da se raduje, i da oseti kad ta njena radost radi za druge, za tuđe strasti, bez kojih se glumcem i rediteljem ne biva. Veliki znalac glumačke prirode, imala je tu privilegiju da od nje lično ne zavisi. Taj njen osećaj bezbednosti, do požrtvovanja, je nama, “ugroženim”, i pred publikom “golim”, bio veliko ohrabrenje.
Već trideset godina ne radimo zajedno. Ostali smo u kontaktu, viđali se i telefonirali, uvereni da nas ona i dalje prati i hrabri. Kao i mnogi Mostarci tokom rata, napatila se, odvedena u logor na heliodromu, da bi, oslobođena, napustila Mostar zauvek… Ona koja je za nas govorila najmostarskije, sa onim nazalnim zapevanjima koja podsećaju na uspavanke, je osetila da je nju Mostar napustio. U Sarajevu se pozorištu vraćala, povremeno… po koje sufliranje u Kamernom…
Pišemo ovo jer mislimo da Bèba, u Mostaru, ne bi smela da se zaboravi! Ona je, sa svojim sestrama, deo tog grada, i deo tog pozorišta kojeg više nema… A nas dvoje znamo, da će nam i sada, s harema, došapnuti kad i šta treba…

Sunčica Todić, glumica
Kragujevac
Miloš Lazin, reditelj
Pariz