Kako države zapadnog Balkana stoje kada su u pitanju strukturne reforme, digitalizacija, obnovljivi izvori energije? Kakav je politički uticaj na ekonomiju, kako stoje stvari s odljevom mozgova i platama?

Uglavnom loše i ima mnogo mjesta za pomake – to je sažetak analize njemačkog Aspen instituta nazvanog „Strukturne promjene na zapadnom Balkanu“. Publikacija, u koju

DW prvi ima uvid, epilog je stručne konferencije na ovu temu koja je u oktobru održana u Tirani.

Trenutak je, pišu stručnjaci i urednici ovog papira, delikatan – Evropska unijaima svojih muka, ali joj geopolitički razlozi nalažu proširenje u region. A opet, Srbija i susjedne zemlje još nisu spremne u mnogim oblastima koje utiču na ekonomiju.

„Poslije godina stagnacije, sada postoji prava prilika da zapadni Balkan napreduje u procesu pristupanja EU“, piše u uvodnoj riječi Guntera Krihbauma, državnog ministra pri Ministarstvu vanjskih poslova Njemačke.

„Uprkos geopolitičkoj nestabilnosti, ratu u Ukrajini i jačanju autoritarizma, jasno je vidljiv napredak. Ohrabrujem sve da udruže napore i preduzmu reforme – posebno u borbi protiv korupcije, organizovanog kriminala i isticanju demokratskih vrijednosti“, navodi Krihbaum.

EU je „sidro", ali ima svoje muke
U analizi Aspena kao ključni problem ističe se niska produktivnost ekonomija u regionu – a to se vidi u mukama s konkurencijom iz EU, kako se region približava jedinstvenom tržištu.

Nadalje, loša infrastruktura koja dodatno fragmentira ionako mali region, potom demografski problemi, emigracija mladih i stručnih radnika, zavisnost od uglja „koja zahtijeva skupu tranziciju koju mnoge vlade tek počinju adresirati“.

„Istovremeno, region se suočava s komplikovanim geopolitičkim okruženjem koje oblikuju vanjski akteri koji se nadmeću, a to pod dodatni pritisak stavlja ionako krhke institucije i dodatno komplikuje napore da se usaglasi sa standardima EU“, piše u analizi instituta, prenosi DW.

Dodaje se da proces pristupanja EU ipak ostaje „najvažnije vanjsko sidro“, ali se teško prevodi u konkretne korake jer je direktno povezan s reformom same EU. Misli se tu na skepsu prema proširenju EU u nekim članicama jer se u Briselu konsenzusne odluke i sada, sa 27 država, donose teško.

Šta izvozi region?
Mateo Bonomi iz rimskog Instituta za međunarodne poslove u svom tekstu analizira strukturu ekonomija. Piše, recimo, o srpskoj politici subvencija koja jeste „privukla multinacionalne kompanije i podigla izvoz“, međutim to mahom u „manje sofisticiranom“ sektoru. „Zanemarljiv“ je, piše Bonomi, udio haj-tek proizvoda u srpskom izvozu pošto se od 2005. do 2020. popeo sa 2,1 na 6,8 odsto.

O Bosni i Hercegovini piše da su kočnice „trajne političke krize i dovođenje u pitanje legitimiteta“ što vodi sporim reformama. „Visoka emigracija pojačava manjak ljudskog kapitala i pojačava strukturne ranjivosti relativno u odnosu na druge zemlje.“

Inače, više puta u papiru se ističe problem regiona i, posebno, BiH s odljevom radne snage. Navodi se tako da oko 50 odsto svih državljana ne živi u BiH.

Aktuelni Plan rasta za region (2024–2027) u kojem treba da potekne ukupno šest milijardi eura iz Brisela, Bonomi naziva „pokušajem da se ubrizga svježi momentum u region koji je dugo čamio u čekaonici EU“.

No i taj plan ima mnogo mana, koje Bonomi nabraja, te preporučuje EU da spremi bitno više novca. Sredstva su, piše, „skromna“ kad se uporede s fondovima koji su na raspolaganju članicama EU.

Nema ko da radi?
U narednom tekstu publikacije Branimir Jovanović iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije piše da se stanje na tržištu rada Zapadnog Balkana poboljšalo u posljednjih 15 godina utoliko što je nezaposlenost pala sa 25 na 11 odsto.

Ali postoje začkoljice. „Prvo, nekim grupama ide mnogo lošije nego što pokazuju prosjeci nezaposlenosti, zaposlenosti i ekonomske aktivnosti. Tri grupe se tu ističu: žene, mladi i niskoobrazovani.“

Drugo, piše Jovanović, plate su i dalje „daleko ispod nivoa EU“ – čineći između jedne i dvije petine prosjeka EU.

I treće, dramatične su razlike između regiona u udjelu nezaposlenih. Recimo, dok u Beogradu ima svega 6,2 odsto nezaposlenih, na jugu i istoku Srbije ih je dvostruko više. Slično je u BiH, gdje je nezaposlenost u Republici Srpskoj (9,1 odsto) osjetno niža nego u Federaciji BiH (15) i posebno u Distriktu Brčko (21,1).

Najekstremniji primjer u tom pogledu je Crna Gora na čijem priobalju ima tek 3,1 odsto nezaposlenih dok je na sjeveru zemlje to čak deset puta više (31,9).

Jovanović navodi problem koji se može sažeti ovako – neke poslove nema ko da radi, a neke neće niko da radi.

„Poslodavci sve više izvještavaju o teškoćama da nađu radnike i nižih i visokih kvalifikacija“, piše. Kad su u pitanju niže kvalifikacije, jedan od problema su upravo „uporno niske plate i očajni uslovi rada“. A visokokvalifikovanih je malo i uz to „kontinuirano emigriraju“.

I dalje ugalj 
Ana-Marija Boromisa sa zagrebačkog Instituta za razvoj i međunarodne odnose posvetila je svoju analizu energetskom sektoru. Tu upada u oči da on žestoko zavisi od uglja koji je zato odgovoran za između 55 odsto (Albanija) i 90 odsto (Kosovo) emisija štetnih gasova.

„Većina električne energije u regionu (osim albanske hidroenergije) dobija se iz lignita, a to doprinosi najvišim stepenima zagađenja u Evropi“, piše Boromisa.

Ona podsjeća na cilj da se i u regionu uspostavi „cijena“ ugljen-dioksida do 2030. godine. Inače će, kaže, region čekati znatni troškovi kada bude izvozio struju u EU.

Što se tiče Srbije, Boromisa preporučuje jačanje kapaciteta vetroparkova i solarnih elektrana, diverzifikaciju izvora gasa i interkonektora i početak postepenog napuštanja uglja.

„To traži investicije procijenjene na 14 milijardi eura tokom iduće dekade.“

Boromisa hvali projekat Transbalkanskog energetskog koridora koji treba da poveže Srbiju, BiH i Crnu Goru. To može osigurati da „višak energije iz obnovljivih izvora u jednoj zemlji nadomjesti deficite u drugoj“.

Nad svime pobrojanim nadvija se još nešto – vladavina prava. To naglašavaju i urednici publikacije, upozoravajući da se često „institucije suočavaju s političkim i ekonomskim pritiskom koji dopušta da se zaobiđu pravila“.

Nije, dodaju, dovoljno da se samo donesu zakoni nego da se sprovode. I da se jasno vidi da važe za sve.